Kod troškova rezervisanja situacija je prilično jasna. Zakon priznaje samo troškove dugoročnih rezervisanja po osnovu:

Za ostala rezervisanja (koja se uvode u skladu sa MRS 37 i MRS 19) troškovi rezervisanja se ne priznaju u poreske svrhe, što za posledicuima duplo oporezivanje. Naime, u godini ukojoj se vrši rezervisanje iskazuje se rashod u korist rezervisanja. Taj rashod se ne priznaje u poreske svrhe. U godini kada nastane slučaj zbog kojeg je uvedeno rezervisanje, obaveza nastala po tom osnovu gasi se na teret iskazanog rezervisanja, tako da po osnovu te obaveze nije iskazan rashod. 

Da nije bilo rezervisanja, obaveza bi se gasila na teret rashoda koji bi bio priznat u poreske svrhe. Ovako, rashod koji bi bio priznat u poreske svrhe, nije priznat jer je prethodno bilo iskazano rezervisanje. Kada rezervisanje nije dovoljno, u slučaju kada nastane trošak zbog kojeg je rezervisanje uvedeno , rezervisanje se ukida u celini a za razliku se iskazuje tekući trošak.

Zato je u prethodno predloženoj odredbi i napomenuto da se pored rashoda koji su potom osnovu iskazani u računovodstvu, priznaju i rashodi u visini ukinutog rezervisanja.

Ovim bi se na jedinstven način uredilo izbegavanje duplog oporezivanja, a ujedno bi bila onemogućena i poreska evazije (poreski motivisana preterana rezervisanja kako bi se odložilo plaćanje poreza na dobit).